ФАБРИКА ХАРТИЈЕ МИЛАНА ВАПЕ
Оснивач прве фабрике хартије у Србији, Милан Вапа (1874-1939.), рођен је у Смедеревској Паланци, по занимању словоливачки занатски радник, дуже време запослен у Државној штампарији у Београду. Амбициозног и визионарског духа, сањао је о малој фабрици хартије. Најпре се удружује са имућним Глишом Андрејевићем, бакалином са Варош капије, отворивши малу радионицу за израду механичких таблица множења по Вапином изуму. Радионица која је пословала веома добро, првобитно се налазила у Улици Вука Караџића, а касније у сутерену куће на Косанчићевом венцу, где је у високом партеру била смештена Народна библиотека. Ту их је затекао Први светски рат.
За време рата радионица је изгорела од аустроугарског бомбардовања. Истом приликом изгорела је и Народна библиотека.
Ратно време Милан Вапа је провео у Швајцарској. Искористио је прилику да обиђе тадашње познате фабрике хартије и упозна се са светским системом производње ове гране индустрије. За радионицу је добио одштету на име немачких репарација.
Како се завршио рат у држави СХС затекло се око десет фабрика хартије, највише у Словенији и Хрватској, али су оне својим капацитетима подржавале само делимичне потребе у земљи. Само 1920. године увезено је 15 000 тона хартије и производа од хартије.
Новцем од накнаде штете и кредитом добијеним од Француско-српске банке, Милан Вапа купује земљиште код железничке станице на Сењаку (непосредно уз данашњи Београдски сајам, касније зграда Југошпеда). Изградња фабрике је завршена за три године - 1924.
На заинтересованост Управе државних монопола, која је хартију скупо набављала у Бечу, Вапа прихвата њихово учешће од 20 милиона динара и оснивање заједничког акционарског друштва - растеретивши се на тај начин дуга код банке. Међутим, Управа државних монопола је имала за циљ да постепено постане једини власник фабрике, па је неиспуњавањем обавеза и смицалицама ометала спровођење уговора. Пет година су трајале размирице и судски спорови, до 1927. године, када је извршено разортачење и фабрика предата свом правом власнику Милану Вапи. За то време фабрика није радила, па је пуштена у погон марта 1928. године.
Страни стручњаци су признавали да се ова фабрика могла упоређивати са најсавременијим фабрикама хартије у тадашњим развијеним земљама. Имала је сопствени индустријски нормални колосек са електричним краном за утовар и истовар, сопствени фабрички колосек и изузетну локацију - 1 км од главне железничке станице, нешто више до Савског пристаништа, пар стотина метара од станице Београд- Сава.
Фабрика је производила фину хартију за писање, штампање и цртање, трговачку и катастарску хартију, полуфину, картонску, полукартонску, хартију за паковање, умножавање, машинску хартију итд. Годишњи капацитет производње износио је 5000 тона, са 300 запослених радника.
Следеће године, 1929, избила је велика светска економска криза која је земљу захватила 1930. године, већ растројену нерешеним политичким и економским проблемима. У Вапиној фабрици, као и у другим фабрикама, смањен је капацитет производње. Престанком рада фабрике целулозе у Дрвару, ова сировина се допремала из увоза. Све ове тешкоће доводиле су до губитака.
Да би омогућио санирање финансијског стања, Милан Вапа се одлучио да 1937. године, учешћем појединих имућних београдских индустријалаца, банкара и трговаца, претвори своје предузеће у акционарско друштво, основано под називом Фабрика хартије Милан Вапа а.д. Акционарски капитал је раздељен у 3500 акција по 10 000 динара. Милан Вапа је унео у акционарско друштво постојеће фабричко постројење, земљиште и зграду у ул. Војводе Мишића 10. На свој удео је добио 3000 акција на доносиоца. Сваки акционар имао је право на део друштвеног иметка и добити. Пословање је било добро.
1939. године преминуо је Милан Вапа, оснивач фабрике и председник управног одбора. Милица Вапа, супруга поч. Милана Вапе, поседујући највећи број акција, изабрана је на збору акционара за председника управног одбора.
За време рата радионица је изгорела од аустроугарског бомбардовања. Истом приликом изгорела је и Народна библиотека.
Ратно време Милан Вапа је провео у Швајцарској. Искористио је прилику да обиђе тадашње познате фабрике хартије и упозна се са светским системом производње ове гране индустрије. За радионицу је добио одштету на име немачких репарација.
Како се завршио рат у држави СХС затекло се око десет фабрика хартије, највише у Словенији и Хрватској, али су оне својим капацитетима подржавале само делимичне потребе у земљи. Само 1920. године увезено је 15 000 тона хартије и производа од хартије.
Новцем од накнаде штете и кредитом добијеним од Француско-српске банке, Милан Вапа купује земљиште код железничке станице на Сењаку (непосредно уз данашњи Београдски сајам, касније зграда Југошпеда). Изградња фабрике је завршена за три године - 1924.
На заинтересованост Управе државних монопола, која је хартију скупо набављала у Бечу, Вапа прихвата њихово учешће од 20 милиона динара и оснивање заједничког акционарског друштва - растеретивши се на тај начин дуга код банке. Међутим, Управа државних монопола је имала за циљ да постепено постане једини власник фабрике, па је неиспуњавањем обавеза и смицалицама ометала спровођење уговора. Пет година су трајале размирице и судски спорови, до 1927. године, када је извршено разортачење и фабрика предата свом правом власнику Милану Вапи. За то време фабрика није радила, па је пуштена у погон марта 1928. године.
Страни стручњаци су признавали да се ова фабрика могла упоређивати са најсавременијим фабрикама хартије у тадашњим развијеним земљама. Имала је сопствени индустријски нормални колосек са електричним краном за утовар и истовар, сопствени фабрички колосек и изузетну локацију - 1 км од главне железничке станице, нешто више до Савског пристаништа, пар стотина метара од станице Београд- Сава.
Фабрика је производила фину хартију за писање, штампање и цртање, трговачку и катастарску хартију, полуфину, картонску, полукартонску, хартију за паковање, умножавање, машинску хартију итд. Годишњи капацитет производње износио је 5000 тона, са 300 запослених радника.
Следеће године, 1929, избила је велика светска економска криза која је земљу захватила 1930. године, већ растројену нерешеним политичким и економским проблемима. У Вапиној фабрици, као и у другим фабрикама, смањен је капацитет производње. Престанком рада фабрике целулозе у Дрвару, ова сировина се допремала из увоза. Све ове тешкоће доводиле су до губитака.
Да би омогућио санирање финансијског стања, Милан Вапа се одлучио да 1937. године, учешћем појединих имућних београдских индустријалаца, банкара и трговаца, претвори своје предузеће у акционарско друштво, основано под називом Фабрика хартије Милан Вапа а.д. Акционарски капитал је раздељен у 3500 акција по 10 000 динара. Милан Вапа је унео у акционарско друштво постојеће фабричко постројење, земљиште и зграду у ул. Војводе Мишића 10. На свој удео је добио 3000 акција на доносиоца. Сваки акционар имао је право на део друштвеног иметка и добити. Пословање је било добро.
1939. године преминуо је Милан Вапа, оснивач фабрике и председник управног одбора. Милица Вапа, супруга поч. Милана Вапе, поседујући највећи број акција, изабрана је на збору акционара за председника управног одбора.
В.Л.
(Преузето из Гласника власника предузећа. Извор материјала, највећим делом - Годишњак града Београда, приказ Николе Вучо.)
фотографија: МУМ
Нема коментара:
Постави коментар