РАМБО АМАДЕУС О ПРИМИТИВИЗАЦИЈИ

Приватне телевизије у Србији су својом неписменом програмском политиком извршиле систематску примитивизацију друштва, како код куће, тако и преко сателита у иностранству. Због профита који убира шака акционара, генерације су претворене у топовско месо бруталног капитализма, некритичку масу која гута све што им се сервира. Док се власници приватних телевизија на својим мега јахтама купају у шампањцу, глођући јастоге и уживајући у сексуалним услугама малолетних конкубина, дезоријентисана, заглупљена маса хипнотисана бауља између лоше плаћеног посла, подстанарског живота и вечерњег зомбирања уз ТВ, на којима имају прилику да виде глупље и горе од себе, што им даје лажну наду да је са њима све океј.

Чини ми се да је то део неког озбиљног програма у ком се балкански живаљ систематски припрема да ради најглупље послове за мале паре и да ту цркавицу коју заради опет троши на неко јефтино смеће, које им се уваљује преко телешопова или у ланцима хипермаркета. Сценарио подсећа на оно што је покушано Другим светским ратом - да се словенски живаљ претвори у робове. Али, народ се тада одбранио. Међутим, ове нове методе су много софистицираније, па није једноставно ни одупрети им се. Обичан човек потцењује бруталност и немилосрдност капиталиста, који у радничкој класи виде само марву коју треба искористити до краја.

Рамбо Амадеус (Преузето са блога: И то је Србија.)

ЕСТЕТИКА И СМИСАО ДИЈАЛОГА - Бата Радовић

Дигиталне фотографије Бате Радовића, из Београда, су само делић скривеног дијалога који вам откривамо. Овај избор представљамо под радним називом Зона, према познатој теми из филма Сталкер (Андреја Тарковског).

В.Л.

ПОЧЕТАК ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ

ШТА ДЕЦА УЧЕ ОД НАС ?

Дете које доживљава непријатељство, учи да се свађа.
Дете које доживљава равнодушност, учи се усамљености.
Дете које доживљава сувишно критиковање, учи да осуђује.
Дете коме се сувише приговара, не схвата да га околина воли.
Ако се дете исмева, биће повучено.
Дете које доживљава понижење, учи се стидети себе.
Дете које нема браћу и сестре не зна шта је братска и сестринска љубав.

Дете које доживљава толеранцију, учи се стрпљивости.
Ако се дете охрабрује, учи се самопоуздању.
Ако дете доживљава похвалу, учи да примети и цени добро.
Дете које доживљава поштење, учи да буде праведно.
Ако дете живи са сигурношћу, учи се поверењу.
Ако дете доживљава одобравање, биће задовољно само собом.
Дете с којим се разговара, учи да размишља.
Дете које доживљава да се чланови породице воле,
учи да је породица заједница љубави.
Ако дете одраста у пријатељској средини,
научиће да пронађе и поштује пријатељство.

непознати аутор

Летак са овим садржајем је добио један од чланова MO, без наведеног аутора. Пред почетак нове школске године, одлучили смо да га објавимо. Ако је некоме аутор познат, желели би да нас о томе обавести.

РОДИТЕЉИМА ШКОЛСКЕ ДЕЦЕ ЖЕЛИМО ПУНО УСПЕХА !

фото: БР

Реакције

фотографија и
дигитална обрада: БР



ГЕОСТРАТЕШКИ РИЗИК И БЕЗАКОЊЕ

Мање видљива глобална стратегија, претпоставка планског постављања законских и економско-монополистичких замки, може послужити за препознавање ризика поступног сламања постојећих одбрамбених концепата, као што нам је већ познато из новије историје - нпр. имајући у виду околности и последице југословенског устава из 1974-те године. У екстремним околностима праћеним оружаном претњом, у координацији са структурама одговарајуће оријентације могла се развијати и претећа отворена ратна концепција, где савези склопљени између сериозних институција и прљавих терористичких групација, прикриваних провидним памфлетима о људским правима, преузимају пресудну улогу. У оваквом оквиру пројектована машинерија има предвидиву непосредну ударну моћ, па свако политичко балансирање има крајње озбиљан циљ - спречавања непожељних последица и сценарија неосетног довођења пред свршен чин, сценарија који се може поновити.

Мирољубиво освајање је, најблаже речено, сумњиво, јер се економија развија у миру, уз стручну дистанцу, без оспоравања права на располагање сопственим ресурсима, па долазимо до тога да морају отворено да се сагледавају сва циљна подручја. Поготово када је осведочена и подршка територијално-офанзивној политици земаља у окружењу, уз подршку тероризма унутар националних мањина и прећуткивања тероризма унутар криминалних група, укључујући евидентне последице на угроженом подручју, где миротворачке трупе преузимају слабо разумљиву организовану мисију - не потискајући екстремне деструктивне појаве.

Пажљиви посматрач ће, макар у оквиру провере претпоставки, све потенцијалне елементе довести у везу, ради процењивања ризика. Ако занемаримо непосредни економски циљ (освајачки подухвати су увек мотивисани материјалним интересом) организација које могу представљати претњу постојећим системима, како се само политичко и војно преструктурирање може одразити на интересе малих земаља од којих се очекује да буду, без поуздане платформе која почива на позитивних тековинама културе, увучене у конфронтацију са водећим силама у смислу економског и војног отклона?

Улога опозиције, у правцу дестабилизације и ометања инфилтрирања свих, на било који начин, наметаних деструктивних решења, у времену проблематичном у светским размерама, преузима историјску димензију борбе за национални опстанак.

Екпанзија борбе за економску доминацију се хипотетички може кретати у позитивном и негативном смеру. Али, када се на истоку, потпуно непоткрепљено фактичким образложењима, просто затекну непријатељи цивилизације долази у питање стратешка улога мање развијених земаља, које по свом положају окружују циљни регион и саме постају таргет зоне за даљи офанзивни ток, сликовито речено - као мањи залогаји пред главно јело. Њихове концепције неутралне егзистенције падају у воду и бивају увучене у активности обрачуна у бици за економске ресурсе, при свему томе жртвујући и сопствене интересе и интересе других. Да би се постигло подређивање циљаних система, неопходно је да се они изолују, да се ослабе савези, придобију савезници, да се успостави нови светски поредак, да се успостави монопол. Колико год неко био толерантан према карактеру спољњег уплитања, често нас излажући замени појмова етногенезе са етноцентризмом, тако да је аналитичко и научно процењивање означавано склоностима према теоријама завере, свако озбиљан обавезно ће се упустити у процене ризика и штете која може настати у случају планских и аналитичких мањкавости.

Какву улогу при свим овим компликованим потенцијалима могу имати криминалне организације, можемо претпоставити. Ове, у објективном светлу, по профилу и хијерархијском статусу према софистицираним облицима малверзација, минорне групације имају карактеристично низак праг могућности идентификације стратешких интереса унутар земље, већ самим тим што претпоставке цивилизације подводе под критеријуме заштите свог, према питањима и ресурсима државе, релативно ситног прљавог капитала. Али за тај ситни прљави капитал може се купити моћ и купити безакоње. Безакоње, као најочигледнија тројанска маска сваког нечовештва, у читавој констелацији околности логично може да превазиђе димензије било чије кратковидости.

Минимум за пристојно разматрање и креирање става по свим важним, актуелним питањима представља информисаност, непристрасност, одсуство личне сујете и непоштења, одсуство деструктивне блокаде јавног живота, писменост, разумевање родољубивог отпора некритичној легализацији ризичних механизама и деструктивним феноменима. Неопходно је ослободити функционалне ресурсе од баласта корупције, петпарачке амбиције и злоупотребе положаја да би ова питања на прави начин уопште могла бити обухваћена. А пуко ограничавање медија овоме сигурно неће допринети, да не би с прљавом водом одбацили и дете.

Л.В.

Историја приватне привреде

ФАБРИКА ХАРТИЈЕ МИЛАНА ВАПЕ

Оснивач прве фабрике хартије у Србији, Милан Вапа (1874-1939.), рођен је у Смедеревској Паланци, по занимању словоливачки занатски радник, дуже време запослен у Државној штампарији у Београду. Амбициозног и визионарског духа, сањао је о малој фабрици хартије. Најпре се удружује са имућним Глишом Андрејевићем, бакалином са Варош капије, отворивши малу радионицу за израду механичких таблица множења по Вапином изуму. Радионица која је пословала веома добро, првобитно се налазила у Улици Вука Караџића, а касније у сутерену куће на Косанчићевом венцу, где је у високом партеру била смештена Народна библиотека. Ту их је затекао Први светски рат.

За време рата радионица је изгорела од аустроугарског бомбардовања. Истом приликом изгорела је и Народна библиотека.

Ратно време Милан Вапа је провео у Швајцарској. Искористио је прилику да обиђе тадашње познате фабрике хартије и упозна се са светским системом производње ове гране индустрије. За радионицу је добио одштету на име немачких репарација.

Како се завршио рат у држави СХС затекло се око десет фабрика хартије, највише у Словенији и Хрватској, али су оне својим капацитетима подржавале само делимичне потребе у земљи. Само 1920. године увезено је 15 000 тона хартије и производа од хартије.

Новцем од накнаде штете и кредитом добијеним од Француско-српске банке, Милан Вапа купује земљиште код железничке станице на Сењаку (непосредно уз данашњи Београдски сајам, касније зграда Југошпеда). Изградња фабрике је завршена за три године - 1924.

На заинтересованост Управе државних монопола, која је хартију скупо набављала у Бечу, Вапа прихвата њихово учешће од 20 милиона динара и оснивање заједничког акционарског друштва - растеретивши се на тај начин дуга код банке. Међутим, Управа државних монопола је имала за циљ да постепено постане једини власник фабрике, па је неиспуњавањем обавеза и смицалицама ометала спровођење уговора. Пет година су трајале размирице и судски спорови, до 1927. године, када је извршено разортачење и фабрика предата свом правом власнику Милану Вапи. За то време фабрика није радила, па је пуштена у погон марта 1928. године.

Страни стручњаци су признавали да се ова фабрика могла упоређивати са најсавременијим фабрикама хартије у тадашњим развијеним земљама. Имала је сопствени индустријски нормални колосек са електричним краном за утовар и истовар, сопствени фабрички колосек и изузетну локацију - 1 км од главне железничке станице, нешто више до Савског пристаништа, пар стотина метара од станице Београд- Сава.

Фабрика је производила фину хартију за писање, штампање и цртање, трговачку и катастарску хартију, полуфину, картонску, полукартонску, хартију за паковање, умножавање, машинску хартију итд. Годишњи капацитет производње износио је 5000 тона, са 300 запослених радника.

Следеће године, 1929, избила је велика светска економска криза која је земљу захватила 1930. године, већ растројену нерешеним политичким и економским проблемима. У Вапиној фабрици, као и у другим фабрикама, смањен је капацитет производње. Престанком рада фабрике целулозе у Дрвару, ова сировина се допремала из увоза. Све ове тешкоће доводиле су до губитака.

Да би омогућио санирање финансијског стања, Милан Вапа се одлучио да 1937. године, учешћем појединих имућних београдских индустријалаца, банкара и трговаца, претвори своје предузеће у акционарско друштво, основано под називом Фабрика хартије Милан Вапа а.д. Акционарски капитал је раздељен у 3500 акција по 10 000 динара. Милан Вапа је унео у акционарско друштво постојеће фабричко постројење, земљиште и зграду у ул. Војводе Мишића 10. На свој удео је добио 3000 акција на доносиоца. Сваки акционар имао је право на део друштвеног иметка и добити. Пословање је било добро.

1939. године преминуо је Милан Вапа, оснивач фабрике и председник управног одбора. Милица Вапа, супруга поч. Милана Вапе, поседујући највећи број акција, изабрана је на збору акционара за председника управног одбора.

В.Л.

(Преузето из Гласника власника предузећа. Извор материјала, највећим делом - Годишњак града Београда, приказ Николе Вучо.)

фотографија: МУМ